|
Tema o ekumenizmu ostala je stalno otvorena. Tu nema i ne moze biti poslednje reci, jer bi to bio nekriticki odnos prema ovoj savremenoj pojavi u hriscanstvu.
Neosporno je da svaka generacija gradi svoj sud o duhovnim zbivanjima iz proslosti, ali mnogo vise u sadasnjosti. Taj zahtev je sastavni deo kritickog odnosa prema svim zbivanjima koja se ticu prakticnog hriscanstva. Iako se mnoge pojave u nekom vidu ponavljaju, ipak je potrebno da se u trazenju raznolikosti vidi sta ce se dalje dogadjaji i kakve ce to posledice ostaviti na zivot.
Knjiga Blagoja Samardzije, Ekumenizam - resenje ili promasaj II, napisana je ne kao dopuna prvoj, vec kao siri pristup ovoj posebnoj temi u odnosu na domet koji je do sada ili u medjuvremenu ostvario ovaj pokret.
Kad ekumenizam predstavlja sebe, onda je uvek predmet opsta, a ne pojedinacna ideja iz pojedinacnih uverenja. Opste se proizvodi na stetu pojedinacnog, pojedinacno se zanemaruje u korist opsteg. Time sto je opste potisnulo pojedinacno, usledio je stav da se sva pitanja o konkretnoj istini resavaju bez kritickog preispitivanja koje je sastavni deo zivota.
Tu ne sme da bude nesporazuma, jer se u duhovnom trazenju mora doci do sustine, do pojedinacnog, a ne samo opsteg. To je jedino moguce ako su poznate i usvojene biblijske osnove hriscanskog jedinstva. Ako se ekumenizam nekriticki odnosi prema sustini izvornog hriscanstva, ako ga zapostavlja i ignorise, onda on u sebi nosi elemente zelje za dominacijom ne samo nad telom nego i nad dusom, a zato nema prava ni od ljudi ni od Boga.
Autor dobro misli kad kaze da je "ekumenizam suprotan Hristovom evandjeoskom planu o jednom stadu i jednom Pastiru, jer ekumenisti govore o mnogim stadima, a jednom toru i jednom gospodaru"; a da bi to postigli teze za stalnim promenama.
Za Hristovu crkvu istina se ne sastoji u cinjenici da se u njoj ne dogadja nista novo, vec u tome da pojava novoga ne protivreci starome, ne rusi ga, vec ga dalje otkriva i utvrdjuje. Karakteristicno i osnovno obelezje Hristove crkve je njena celovitost puta, istine i zivota koja potice iz jednog, za sve zajednickog, Izvora svetosti - Isusa Hrista. Izvan Isusa Hrista nema jedinstva.
Moguce je naslutiti istorijsku dimenziju i svrhu obnoviteljskih namera ekumenizama, kao pokusaja prilagodjavanja Crkve novom vladajucem sistemu pomocu kojega ce ostvariti svoju istorijsku nameru opste kontrole i prevlasti nad duhovnim zivotom i razmenom duhovnih dobara. Zadatak ekumenskog pokreta sastoji se u sprecavanju cirkulacije svih ideja, razlicitih i suprotnih, u odnosu prema ucenju Crkve i svega onoga sto je po njenoj proceni moglo ugroziti moc monopola Crkve. U okviru ove institucije uspostavljaju se organi koji procenjuju, cenzurisu i ako treba primenjuju represivne mere kako bi se istina podredila interesima. Najtezi oblik nasilja je nasilje nad misljenjem. Volja za moc je pokretacka snaga ekumenskog pokreta.
Kontrola nad licnim zivotom je predmet licnog iskustva, jer "religijske ideje, verovanje i vrednosti moraju biti cinjenice ili nista drugo". Religija se ne nasledjuje bioloski, a ne usvaja se ni drustveno. Ona nije drustveni proizvod nego dobro u drustvu ili drustveno dobro.
Osnovno za ekumenizam je verski i politicki totalitarizam, koji suzbija svaki vid slobodnog govora i komunikacije, ograniceni odnos prema izvornom hriscanstvu koje je donelo slobodu, licnu i drustvenu. Isto tako ravnopravno u ove temelje ugradjene su i biblijske ideje o jednakosti svih ljudi, pravo na licno opredeljenje, versko ili politicko, o vezanosti svih ljudi istim zakonom, o afirmaciji pojedinca uz njegovu istovremenu odgovornost drustvu i za drustvo. Biblija je prihvacena kao opsti komunikativni medij koja je vekovima prenosila moralne koncepte dobra i apsolutne slobode.
Bog ne upotrebljava silu nego utice na covekove komunikacijske sposobnosti koje ga dovode do voljnog prihvatanja ponudjene ideje ili istine, oslobodjene interesa ili ideoloske obmane zasnovane na kompromisu. Nema mesanja izmedju istine i poluistine za one koji ne stoje izmedju.
Ekumenizam i novi svetki poredak imaju isti cilj, koji kako to autor kaze "neminovno vodi spajanju crkve i drzave, odnosno do uske saradnje medju dvema institucijama". Medjutim, tu je povucena jasna linija razdvajanja. Isus je rekao: "Moje carstvo nije od ovoga sveta..." Na to autor upozorava u ovoj knjizi kad kaze: "Veliki broj konzervativnih hriscana, katolika, pravoslavnih, protestanata i drugih, sa velikom tugom u dusi zale zbog naglih promena i negativnog ekumenskog uticaja. U jedinstvu hriscanskih zajednica i svih svetskih religija i ideologija, oni vide potpunu propast i otpad od istine."
Kljucna stanovista ekumenske teologije sveta, koja se analitickim putem moze iznaci u konstituciji o crkvi u savremenom svetu, Samardzija dobro primecuje kad kaze da "savremeni ekumenski teolozi ulazu velike napore da odvoje hriscane od temelja evandjeoskog ucenja koje bez sumnje nadmasuje sva druga ucenja, da ih pripreme za dijalog i spremnost da prime 'svetlost' drugih religija."
Dajuci sud o knjizi Ekumenizam - resenje ili promasaj II, najpre treba imati u vidu da nas autor ovim delom uvodi u predmet od eshatoloskog znacaja, koji je metodoloski dobro postavljen, rasporedjen u tri dela od kojih svaki predstavlja celinu da bi nas u trecem delu "Jedini most preko ponora" doveo ne samo do odgovora, nego mnogo vise, do resnja samog problema, Hristov dolazak kao odgovor i resenje za citavo covecanstvo.
Ovom knjigom pisac nas uvodi u jedan novi podsticajan nacin razmisljalja, iznoseci pred nas neosporne cinjenice kao stvarne i dokazane vrednosti. Ako ova knjiga nije uticala na promenu nase zivotne orjentacije, sasvim je sigurno da nas nije ostavila ravnodusnim.
Dr. Zdravko Sordjan
|
